Origin of Dusko’s poetics

Strogi teoretičari književnosti mogu mi osporiti pravo na ovakav naslov, kolokvijalan, i može se reći intiman, a sasvim nenaučan. Nauka o pesništvu, kao deo estetike koji se bavi poezijom, zna za Aristotelovu Poetiku i Horacijevu Ars poeticu, ali ne i za Duškovu poetiku. Ako bi pristala, ipak, da se pozabavi ovim naslovom, predložila bi da glasi: Poreklo poetike Dušana Radovića, i to bi bio sasvim korektan naslov. Međutim, ja nisam ni Boalo, ni Pop, ni Lesing, ni Lomonosov, ja sam kolega Dušana Radovića, njegov učenik i saradnik, pa dozvoljavam sebi pravo da, baš pod ovim naslovom, pokušam da istražim dve stvari: prvo, razloge i uzroke koji su naterali Duška Radovića da počne uopšte da piše, i kao drugo: način na koji je Duško uspeo da tu fascinaciju iz detinjstva pretvori u grandiozno delo, kako poetsko, tako i pedagoško, što znači u velikoj meri naučno.

U ovom istraživanju jedini svedok će mi biti sam Duško, a dokazni materijal naš razgovor za knjigu Ko je ovo (NIRO Književne novine, Beograd, 1982.), ali i njegove beležnice, pisma i izjave. Neću se oslanjati na tuđa mišljenja o poetici Dušana Radovića, mahom proizvoljna, i često zasnovana na pogrešnom tumačenju onoga što je sam Duško napisao u predgovoru Antologije srpske poezije za decu (Srpska književna zadruga, 1987.) Taj predgovor možemo smatrati Dušanovim zakonikom, o tome kako treba pisati za decu i mlade. (Ovaj Zakonik je utemeljen 1959 godine, u Duškovom referatu „Dete i knjiga“ na savetovanju o literaturi za decu, održanom u Novom Sadu na drugim Zmajevim dečjim igrama, a dopune i izmene je doživljavao narednih 25 godina, kroz primenu u Duškovom literarnom poslovanju u Radio-televiziji Beograd, Poletarcu i emisiji Beograde dobro jutro, na Studiju Be. Sad je on kompletan i treba ga se samo pridržavati i poštovati.)

Dakle, ja se neću baviti samo Duškovom poetikom, već i okolnostima i uslovima u kojima se ona začela, i prvim koracima da se to oduševljenje, koje možemo nazvati ljubavlju, učini vidljivim.

Moramo se podsetiti da se ličnost čoveka formira u detinjstvu. Vilijam Vordsvort kaže: „Dete je otac čoveka“. Frojd kaže: „Detinjstvo je otac čovekove ličnosti“. A doktor Jerotić tvrdi da se ličnost čoveka formira do treće godine. U svakom od ovih slučajeva to je ono doba kada je dete u rukama roditelja, vaspitača i učitelja.

Duško se rodio u brojnoj porodici Radovića. Njegov deda, prota Mihailo i baba Savka imali su šestoro dece. Sve su ih školovali. Najstariji protin sin Uglješa „nije ozbiljno shvatao školu“, kako piše u jednom zapisu o porodici, pa ga je prota dao na zanat, u Beograd, pa onda u Beč i Minhen. Duško ga je ovako opisao: „Kad se vratio iz Nemačke moj otac je brzo postao onaj pravi, ozbiljni i ambiciozni Radović, vredan radnik, pismeniji od mene. Ja sam ga obožavao, jer je bio onog čvrstog i otmenog soja radnika velike generacije – kulturnih, obrazovanih, strogih prema sebi i drugima.“ A zatim: „Voleo sam da čitam, ali ne bih mogao reći – preterano. Veoma sam rano počeo da volim da pišem… U tome me je otac, koliko je mogao, podržavao… I to je jedna od mojih najtrajnijih ljubavi.“

Podrška roditelja ili učitelja u tom dobu je trajna pomoć, pomoć produžena u budućnost. „I tako, pošto sam oca voleo najviše na svetu, mada sam ga se mnogo plašio, ja sam prvu pesmu posvetio njemu. I moram da kažem da je on, iako je bio zanatlija, mnogo brinuo o tome da mi nabavi knjige, i o tome šta ja pišem. Postojao je neki železnički časopis, „Železnički venac“, i on je poslao moju prvu pesmu, dečju, koja je objavljena u dečjem dodatku toga „Železničkog venca“… Možda negde 1934, kad sam imao 12 godina… Bila je to jedna kratka, glupa pesma, koja glasi ovako:

Kratka, glupa, ali prva, i dragocena za analizu koja će nas odvesti do one trajne fascinacije rečima i stihovima, pa još dalje do pesme „Deca vole“:

Zar sve ove čudne stvari i smešne reči nisu odjek „nadzornika“, „činovnika“ i „direkcije“? Zar očevo namigivanje okom kad ga majka izgrdi, nije zapravo početak shvatanja da deca, pored čudnih stvari i smešnih reči, vole i čudne i smešne situacije i odnose među ljudima? Zar čika Đoka nije predak onog Konstantina Konstatinovića, koji je „viši kontr. beogr. saobr. preduzeća“, iz pesme „Veliki čovek“?

Nije nam potreban stručnjak za razvojnu psihologiju koji bi nam objasnio dalji razvojni put Duška Radovića. Možemo njemu samom verovati kad kaže: „Ja sam brzo naučio da pišem stihove. To je jedna veština koju sam brzo savladao: vešto i lako pisati pesme! I to nisu bile nikakve pesme… Ja sam se dugo mučio da to što znam zaboravim, a da dođem do nečega drugog – što ne znam. Mislim, mnogo sam kasnije došao do same poezije. Pre sam naučio da pišem pesme, nego što sam počeo razumevati, u pravom smislu, poeziju!“

Ali, Duško Radović, iz svoje skromnosti, previđa činjenicu koju poznaju istorija i teorija književnosti, i koja je mnogo puta obelodanjena u životopisima velikih pisaca, da je taj PUT do „same poezije“ neminovan, i neophodan u razvoju stvaralačkog bića pesnika. Osvojiti formu pesme, znači steći dragocenog saradnika u osvajanju „same poezije“. I time će se unekoliko pozabaviti ovaj zapis.

Uloga porodice u tom razvojnom putu može da bude presudna. Stvaralački dar koji je Duško nasledio od oca Uglješe, a ovaj opet od svog oca prote Mihaila, svakako bi se iskazao u Duškovom životu. Ali, otkud da se iskaže u literaturi, i da to bude uglavnom literatura za najmlađe, sam Duško je pokušao da nam objasni u pomenutom predgovoru „Antologije srpske poezije za decu“: „Počeo sam da pišem za decu verovatno iz kukavičluka, i životnog i književnog. Dece i pisanja za decu najmanje sam se bojao.“

Duško je, odnekud, imao potrebu da opanjkava sebe, i svoj organizam, a često i svoje stvaralaštvo. Znamo da je imao neke strahove, posebno se bojao pasa, zato je nosio štap. Priznao je da se plašio pisanja, mada je voleo da piše. Srećom, nosio je u sebi visok estetski prag, disciplinu nasleđenu od oca Uglješe, plašio se da ne izneveri oca. I nije ga nikad izneverio.

Ali, ja verujem da nam je Duškov porodični život, onaj svakodnevni, pokazao da se nije plašio dece, već da su zapravo deca, njegova sestra Desanka, svojom tragičnom sudbinom, a onda brat Brana svojim rođenjem, odredili Duškove literarne početke.

Ipak, pre dokaza o tome, treba reći da je bila dalekovida odluka prote Mihaila da školuje svoju decu. Tako je Duško rođenjem zatekao u porodici jednog magistra farmacije, jednog profesora nemačkog jezika, jednog agronoma, jednu profesorku srpskog jezika… Zatim, to je bila odlučnost oca Uglješe da kupuje knjige i navika da se u kući čitaju ne samo te knjige nego i novine, i to ne slučajno „Politika“ koja je svakog četvrtka imala celu stranu namenjenu deci. I najzad, tu je bio i taj tragičan porodični slučaj, koji je na prirodan način uslovio božansku milost da se Dušku rodi mlađi brat Branimir.

Kada je Duško imao šest godina, otac mašinovođa je dobio premeštaj iz Niša u Suboticu. Tu je Duško pošao u osnovnu školu, a zatim u gimnaziju, i proveo tamo deset nezaboravnih đačkih godina. Već u osnovnoj školi pokazivao je sklonost za pisanje stihova, o čemu svedoči i ona pesma o ocu. Ali, po njegovom sećanju, još od prvog razreda strašno ga je bolela glava. Teško je odgonetnuti da li je to bio strah od škole, ili trauma zbog promene sredine i prekinute dečje slobode i bezbrižne igre, ili čak neka vrsta straha od posebnosti, o kojoj on priča: „Imao sam veliku glavu. Znam da je bilo velikih problema da u Subotici nađemo kapu te veličine, jer tog broja u Subotici nije bilo, a morali smo svi da nosimo iste đačke kape.“

Ipak, po završetku četiri razreda osnovne škole „Sveti Sava“ u pravoslavnoj porti, položio je lako prijemni u gimnaziji. Bio je odličan đak u prvom razredu, pa vrlo dobar u drugom i trećem, pa posle dobar u svim ostalim. „Brzo sam se umorio od škole“ kaže on. „Škola voli jednu vrstu dece, a ja baš nisam bio takav…“

Saznanje da škola, generalno, nema razumevanja za onu drugu vrstu dece, koja nose u sebi sklonost i talenat za neki drugi put u osvajanju znanja, i neki drugi božji dar za umetnost, nagovestilo je već tada Duška skeptika, koji sumnja u sve dogme, i koji se sprema za veliki preokret u poeziji sintagmom „Poštovana deco“.

U đačkoj knjižici sačuvanoj po završetku drugog razreda gimnazije nalazi se svedočanstvo da je Duško član neke grupe koja namerava da izdaje novine. Belešku o tome Duško je ispisao u stihovima, na 38-moj strani te knjižice:

Ko je Ostrogorski? Možda neki od nastavnika? A u meni se javlja i jedna smela misao: da je Ostrogorski sam Duško!? Da je to začetak danas već čuvene Duškove samoironije, koju on iskazuje i na drugoj stranici te đačke knjižice, upisujući u prazne rubrike svoj uspeh u drugom polugodištu: četvorke za sve predmete, pa i za vladanje, a čiste petice za tri nova dopisana predmeta: fudbal, vika i larma.

Zamišljam Duška, oposebljenog i sa velikom glavom i velikom moći zapažanja, kako, dok drugi larmaju, sedi i zapisuje: „Imena se razna čuju, u razredu našem slavnom, pa se deca nadvikuju…“ Prekida stihove i sebe nagrađuje peticama za larmu i viku, mada u tome ne učestvuje.

Ali, i dalje ostaje tajna – ko je Ostrogorski?

Duško ponovo slaže strofe o „udruživanju“ na 40-toj strani ove dragocene, izdajničke, đačke knjižice:

Ova pesma je i potpisana: Radović Dušan, tako da možemo biti sigurni da taj Šanja koji „kvari poso“ nije sam Duško. Duško je među onima koji će mu ime dati, nimalo laskavo ime, ali dečji surovo i radovićevski istinoljubivo.

Osvajajući polako tehniku pisanja pesama, Duško stiče i saznanja o dramaturgiji pesme. Svaka pesma, i ona za decu, i ona druga, trebalo bi da sadrži priču u sebi. Jer svi vole da slušaju priče. A svaka priča mora imati glavu, telo i rep, dakle mora biti vođena od početka ka efektnom kraju. Svoje nezadovoljstvo školom on sad, već sasvim vešto, pretvara u pesmu pod naslovom „Najteže“:

Porodica se seli iz Subotice u Beograd. Duško već ima 16 godina, i rado se seća Subotice u kojoj je „proveo vrlo značajnih deset godina“, kako sam kaže.

U Subotici se dogodila i ta porodična tragedija, koja je indirektno uticala na Duškovo stvaralaštvo, i tome ću, uz njegovo svedočenje, posvetiti naredna razmišljanja.

Duškova starija sestra Desanka, članica sokolskog pokreta, doživela je nesreću. Na jednom sokolskom sletu 1936 godine, udavila se na slapovima Krke, kod Šibenika. Duško je mnogo voleo sestru, pa sa suzama u očima priča: „I tako mi je ostao samo brat Miodrag, koji je bio stariji od mene osam godina, i sa kojim nisam imao mnogo veze. U to doba kad neko ima dvanaest godina, a neko dvadeset, razlika je ogromna. Međutim, mi smo se 1938 godine preselili u Beograd, i onda se dogodilo nešto neočekivano. Dobili smo još jednog brata, moja majka je rodila još jednog brata, Branimira. To rođenje brata, pošto je naša majka već imala prilično godina, i pre toga se desila ta nesreća sa sestrom, i tako, niko to nije očekivao, ja i brat smo doživeli kao veliku porodičnu tragediju i sramotu. Moj brat je demonstrativno napustio kuću, pošto je on već imao 26 godina. A ja nisam imao kuda, morao sam ostati tu…“

Duško je, naravno, zavoleo Branimira, pa se seća: „On je posle dva tri dana postao moj mlađi brat, tako da smo posle toga proveli mnogo lepih godina zajedno… I bio mi je velika razonoda!“

Ova rečenica „I bio mi je velika razonoda“, zapravo je sažeti opis i objašnjenje vremena i događaja odmah posle Drugog svetskog rata, godina u kojima se Duškova poetika definitivno formira, uporedo sa događajima iz njegovog privatnog i profesionalnog života.

Brat Brana raste, a Duško piše pesme i pokušava da studira. Snalazi se i prodeva, kako bi bio dostojan svog oca Uglješe, kome se divio. „Ja moram da kažem da sam imao mnogo sreće. (Kaže u jednom razgovoru) Jer ja nisam umeo ništa da radim sem da pišem. Imao sam sreće da sam se srećno zaposlio u redakciji jednog dečjeg lista, odmah posle rata. Pre toga sam pokušavao i da studiram, pa sam radio i u nekim menzama, itd. To je sve bilo očajno i strašno. A ja sam i u detinjstvu pisao dečje pesme, nisam pisao druge pesme…“

U Duškovoj, svojeručno napravljenoj beležnici, koju mi je poklonio kad sam pripremao knjigu „Ko je ovo“, sačuvana je jedna od tih pesama pod naslovom „Jaša“:

Možemo pretpostaviti da je baš ovu pesmu Duško otkucao na pisaćoj mašini i poslao redakciji lista „Pionirske novine“, čiji je odgovorni urednik bila Jelena Bilbija. Da li namerno, da zaintrigira urednicu, ili iz nekog straha, pesmu je potpisao pseudonimom „Rajka Tokić“. Pesma je očigledno autobiografska, postoji fotografija na kojoj dvanaestogodišnji Duško stoji na lokomotivi, ispred koje su njegov otac Uglješa i njegove kolege, mašinovođe. Sebi je u ovoj pesmi dao muško ime Jaša, ali zašto je pesmu potpisao ženskim imenom ostaće tajna. Koji smo znali Duška Radovića, kao snebivljivog i skromnog, da ne kažem stidljivog čoveka, možemo reći da je to razlog bežanju u anonimnost. Međutim, đavolji svedok u meni, ili možda erski instinkt, govori mi da je Duško to uradio namerno, znajući da je urednica žena, da su glavne pesnikinje u to vreme Desanka i Mira Alečković… Ali, da ne nagađamo.

Prolazili su dani, a njegova pesma se nije pojavljivala. Objavljivane su pesme Voje Carića, Mire Alečković, Momčila Tešića, Desankine i Branka Ćopića, ali imena Rajke Tokić se nije bilo. Duško je prikupio hrabrosti i otišao u redakciju „Pionirskih novina“, lista pionira Srbije, u ulici Generala Ždanova broj 34. na trećem spratu. Primila ga je Jelena Bilbija lično, i upitala šta želi. Duško je stajao, ne odvajajući pogled od jednog papira na stolu, pored Jelenine ruke. Jelena je spustila pogled, pa pogledala u Duška, koji je hrabro rekao: „Tu pesmu sam ja napisao! I želim da radim u „Pionirskim novinama!“ Nije umeo da objasni zašto je pesmu potpisao pseudonimom, ali Jelena ga je primila u redakciju.

Duško Radović je tako, najzad, dobio posao koji je voleo da radi.

U to vreme Branko Ćopić uređuje list „Pioniri“, koji izdaje Centralno veće Narodne omladine Jugoslavije, u kome Duško takođe sarađuje. Prevodi sa češkog pesmu Jozefa Kožišeka „Vodenica“, i već u prvoj strofi ovog prevoda vidi se Duškovo majstorstvo u ritmu i versifikaciji:

Ne smeta mu kad dobije zadatak da urimuje zagonetku skrivalicu za šarenu stranu: „Prva reč je zamenica, a druga je jedna ptica. Nek ih spoji ko god hoće, i dobiće tropsko voće!“ Ali, kad treba opevati pionirsku maramu, javi se cinik u njemu: „Marama je modro nebo domovine, Marama je Kozare zeleno krilo, Marama je zlatna žetva Vojvodine, Belo jedro na pučinu isplovilo!…“ Nabrajajući četiri boje, a ne pominjući crvenu, Duško uspešno čini napor da ne bude bukvalan i da izbegne stereotip! U jednom broju „Pionira“ objavljuje pesmu „Sneško Belić na novogodišnjoj svečanosti“, u kojoj perosnifikuje Sneška, koji dolazi sa severa, pa preko granice, pa ga graničari pozdravljaju, pa Sneško odlazi pred neki fakultet i kaže: „Sad sam opet s vama, prijatelji stari! Načelnici moji, dični desetari!“ Onda svečano otvara „igru i veselje“. Sve u svemu, da nije potpisan Dušan Radović, rekao bih da je pisao neki osnovnoškolac! Banalno do kraja. Duško u ćorsokaku! Očigledno, dobija zadatak da nešto napiše na brzinu, nešto što nije na njegovom jelovniku, pa žvaće mrzovoljno reči, ne nalazeći put ka poeziji, mada se zdušno i poslušno trudi.

Vreme, koje leči sve, pomaže naročito dobrima. Duško postaje glavni urednik „Pionirskih novina“.

I tada u Duškov pesnički život stupa mlađi brat Branimir.

On je već osnovac, u Čačku, kod tetke Margite, profesorke srpskog jezika. Dušku Brana nedostaje, pa mu šalje razglednicu – čestitku za rođendan. Zamolio je kolegu Arsena Diklića da mu napiše par reči: „Brani, budućem fudbalskom asu, šaljemo pozdrava masu i čestitke vrele. Odavde svi mu žele da vredno uči kroz dane i sate, postaće onda komandant fregate!“ Novica Đukić je nacrtao brod fregatu i Branin portret, a Duško dodaje: „Novica je čika koji slika a stihove piše Dika!“ (Dika je Diklić).

A kada Brana ode na letovanje u dečje odmaralište Čerević, na Fruškoj gori, Duško mu piše: „Dragi moj burazeru, kad bih mogo i umeo ko ptica bih poleteo! Preko reka i livada – sve do vaših školskih zgrada. Polako bih na prstima pregledao gde vas ima, i dok peru noge čete legao bih pod krevete. Tu bih čuo i video vaš logorski život ceo. Šta se radi, šta je novo – tužno ono, smešno ovo. Slušao bih razgovore što o mome bratu zbore – da li sluša il se bije, da li jede il se krije, srećan je il suze lije? A kad jutro petli jave skino bih ti ćebe s glave, i viknuo ko iz trube: USTAJ, USTAJ MOJ GOLUBE! UMIVAJ SE! PERI ZUBE! Sve bi tako divno bilo da bar imam jedno krilo. Da se dignem da poletim, tvoj Čerević da posetim.
Krila nemam – pa ne mari! Pošte rade i poštari! (A poštari mnogo znače, svud ti oni dopešače! U Africi, na kraj sveta, svud po neki poštar šeta. Gleda, čita sve adrese gde će pismo da odnese.)

Čuj poštare nepoznati to ćeš pismo Brani dati! Pali motor na Fiatu – pismo nosi mome bratu. Pozdravi ga osam puta od drugova i od Duta. (Duto je Duško, na bebećem jeziku, tako ga je Brana zvao kad je bio beba! Prim. Lj.R.) Nek se javi, nek nam piše – šta se radi, ima l kiše? Kako jede, kako spava, da l odšeta do Dunava?

Piši, Brano, centarfore – češće šalji odgovore. A mi ćemo, reč je časna, slati pisma prvoklasna.
Primi pozdrav – tri porcije
Od Duta i familije.“

Sačuvano je mnogo ovakvih pisama, nežnih, lafovskih, drugarskih, i razumljivo bratskih, prikriveno zabrinutih („da l` odšeta do Dunava?), a urimovanih besprekorno u stilu Brane Cvetkovića i Branka Ćopića, na koje se očigledno Duško ugledao.

Brana Radović, onaj Brana koji je „jednog dana“ strašnog lava „gumom izbrisao“, danas poznati i priznati atletski trener, živi u beogradskoj Rakovici, i čuva jednu sveščicu, koju možemo nazvati slikovnicom, jer to je poduža Duškova pesma pod naslovom „Čudna vest“, koju su ilustrovali Novica Đukić, Aleksandar Grbić – Mališa i Dušan Bogdanović. Duško je i ovu sveščicu poslao Brani u Čerević. Ovu pesmu bi vredelo navesti celu, jer dokazuje da se stvaralačka ličnost Dušana Radovića polako, ali neumitno, formirala i da se u njoj naziru čak i obrisi njegove pedagoške doktrine. Ipak, navešću samo tri strofe, sa akcentom na onoj u kojoj se pominje „lav narogušen sav“.

Čitava poema zvuči kao direktan prenos jednog sportsko – turističkog događaja, ali razuzdana mašta koja prati taj prenos, pa pesničke slike, sa efektnim krajem, govore nam o vatrenom nadahnuću, šilerovski lakim „iznenađenjima duše“, ali i o Duškovom stvaralačkom sazrevanju, i treba reći, njegovom jakom, mada još nedefinisanom, nagonu da nastavi da piše za decu,

U razgovoru, koji smo vodili u aprilu 1980 godine, Duško priznaje:
„Pre sam naučio da pišem pesme, nego što sam počeo razumevati, u pravom smislu, poeziju! I mnogo mi je vremena trebalo da dođem nekako do neke suštine, da se oslobodim te tehnike i veštine, i tako, nekoliko godina sam pisao loše pesme, kojih se više i ne sećam, i koje nikad u knjizi nisam objavio. I tako se dogodilo jednom, to je slučajno bio Zagreb, u kome sam bio službeno, da sam jedne noći napisao tri pesme, za koje mi se učinilo da su prave, da nisu samo veština, i da imaju nekog duha i smisla… Prva je bila BIO JEDNOM JEDAN LAV, KAKAV LAV, STRAŠAN LAV. Druga je bila PISMO ZA LOVCA, i treća DA LI MI VERUJETE.“

Onda se za trenutak zamisli, povuče dva dima, pa nastavi: „Moram reći da je to bilo za mene veliko otkriće… Te tri pesme su bile i početak. Tada sam prvi put počeo da verujem da bih mogao pisati pesme… Sve ostalo što sam pre toga pisao, to me je dovodilo do očajanja, razočaranja, sumnji, neverice da ja mogu pisati pesme…
Osnovni je problem da čovek nekako dođe do sebe i svog jezika. Taj jezik kojim sam ja pisao do tada, to je bio pozajmljeni jezik od Desanke Maksimović, od Milana Rakića, Jovana Dučića, pa prema tome, cela ta tehnika je bila tuđa… Ja ne bih umeo da kažem šta je prava pesma, ali ja mogu da razlikujem, i kod drugih i kod sebe, šta je dobra pesma a šta nije.“

Vratimo se sa ovog zanimljivog razgovora, za časak, na jednu drugu Duškovu svojeručno napravljenu beležnicu, trenutno za ovo razmatranje mnogo zanimljiviju, onu u koju je zapisao grafitnom olovkom (u Zagrebu, na službenom putu) te tri čuvene pesme.

Jedino se u pesmi o strašnom lavu ne primećuje napor, ni jedan stih nije precrtan, pa popravljan, samo je naslov drugačiji i glasi „Lav u crtanci“.

„Pismo za lovca“ je isprecrtavano na više mesta. U prvoj verziji lovac se zvao Džim („U Africi živi jedan stari lovac Džim… I dva sina žive s njim…“), a tek u trećem pokušaju, zbog rime, menja se ime lovca („U Afriku, u zemlju daleku, u prašumu crnu, na obalu reke Nila, šaljem pismo za lovca Bila…“). U drugoj strofi nije uspeo da nađe odgovarajuću rimu na kraju („Druže Bile, u Africi, u zemlji dalekoj, u prašumi crnoj, u kućici na reci Nilu…“ pa je precrtano „imamo jednu želju…“ i još nešto nerazumljivo što se na kraju završava sa „silu“). Treća strofa je početa sa „Pa vas molimo, ulovite, u Africi, u zemlji dalekoj, u prašumi crnoj, na obali reke Nila…“ pa je i to precrtano. Onda je treća strofa formirana definitnvno („Ulovite druže Bile…“ i tako dalje.). Četvrta strofa je, takođe, uz jedno precrtavanje, dovedena do kraja.

Treća pesma koju Duško svrstava u svoje prave početke pisanja za decu, „Da li mi verujete“ zapisana je u ovoj beležnici pod naslovom „Jedan se dečko umivao, umivao“, a pesma se razlikuje od konačne verzije koju znamo:

Konačna verzija glasi:

Druga strofa je glasila:

A konačna verzija glasi:

Da bi treća strofa ostala, kao u originalu.

Zanimljivo je da se u ovoj beležnici nalaze i pesme „Šest belih mačaka“ (o gospođi Klari), koja ima i drugi naslov, koji je kasnije ostao: „Tužna pesma“. Tu je i pesma „Bumbar je deco bio ljut“, ali i pesma koja počinje „Živeo jedan lovac u Rumi, i bio jedan medved u šumi…“ koja, zaista, nije zasluživala nikakvu doradnju. Te tri pesme nije pominjao u našem razgovoru za knjigu „Ko je ovo“, mada je pesmu o gospođi Klari kasnije završio, kao i pesmu o bumbaru „koji je postao ljut“, i štampao ih u knjigama.

A na samom kraju razgovora, na moje pitanje: – Ko si ti, Dušane Radoviću? – odgovorio je:

– Ja sam, pored ostalog, i pisac za decu. Počeo sam tako. Prvo sam bio onaj koji je napisao „Strašnog lava“, zatim onaj koji je stvorio „Džona Piplfoksa“, pa dalje, znaš onaj – „Na slovo, na slovo“! Danas već imam ime i prezime, a sve drugo se podrazumeva. A počeo sam da pišem za decu verovatno iz kukavičluka, i životnog i književnog. Dece i pisanja za decu najmanje sam se bojao. Ja ne volim pisce koji su samo pisci za decu, to je neka invalidska vrsta pisaca. Lepo je kad neko ima razloga i raspoloženja da piše i za decu!

– A šta je najvažnije?.. – počeo sam sledeće pitanje, a on me prekinuo: – Vedrina! Ona je za mene, najpre, znak detinjstva, zatim znak duhovnog i duševnog zdravlja, i, dalje, vedrina je i povod i smisao mog bavljenja literaturom. Vedro misliti i vedro pisati, u smislu – jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom, to, bezmalo, znači biti saradnik Sunca!

2014. Na Slobodnoj teritoriji.