Ršumovići otkrivaju tajne porodice sa najboljim fazonima i forama

– Čekajte dok ne počnemo i ne upalite kameru – prekida na trenutak Ljubivoje – Gde su Nađa i Vid?

Vuk kroz osmeh odgovara: “Ne brini tata, sedimo u knjižari, oni su kao kod kuće, ovo im je prirodno stanište!”

I zaista, u tom trenutku u dedin zagrljaj dotrčavaju mališani sa punim rukama različitih knjiga, pokazujući ponosno šta su novo videli.

Prvo pitanje se samo nameće: Toliko generacija odrasta uz pesme i priče Ljube Ršuma, ali kako je odrastati kada ste njegov član porodice?

Vuk prvi “vruć krompir” dodaje najstarijem među njima – Branku, uz osmeh i opasku: “Imaš najviše godina staža”.

– Bilo je naporno. Kao najstariji probijao sam led, krčio put ostalima koji dolaze. Njima je bilo lakše, a ja sam uvek išao prvo glavom – kaže Branko koji je jedini od porodice Ršumović odlučio da ne ide putem umetnosti jer kako šaljivo ističe: “Morao je da postoji neko ko će ove umetnike što lete da uhvati za noge i povuče na zemlju”.

Knjiga i pesma bile su od prvog dana sastavni deo njihovog života.

– Odrastali smo u okruženju poput ove knjižare. Prepuno je bilo knjiga i po prirodi stvari okreneš se tome – kaže Vuk, a Branko dodaje:

– Zaista je tako. Okružen svim tim knjigama nisam imao običaj da idem u biblioteku, već sam birao u koju ću sobu da odem i pronađem šta mi treba. Kao što današnja deca idu na Jutjub da nađu neki pojam, ja sam išao po sobama u kući.

U takvom okruženju rasla je i druga generacija, Brankov sin Aleksa i ćerka Marina, Vukova deca Vid i Nađa, kao i Mihailov sin Ljubivoje.

– Meni je uvek on (Ljubivoje) bio pretraživač. Dođem do njega, “kliknem” i sve mi kaže što me zanima. Ne moram ni da čitam, deda mi uvek sve ispriča živopisnije nego u knjigama. (smeh) Živa je enciklopedija. Neko vreme sam boravio kod bake Nataše i dede i to vreme pamtim vrlo dobro. Bilo mi je zabavno, a ujedno sam popravio sve ocene – iskren je Aleksa koji je danas scenarista.

Posebna čar u domu Ršumovića, a i radost za svakog gosta, bio je trenutak kada se na sto iznosi porodični časopis “RŠUM” (Radostan, šaljiv, uman, muški) – to su bile kućne novine.

– Jedna od ideja moje supruge Nataše i mene u samoodbrani od dece bila je taj časopis. Trebalo je radoznale dečake, pune života, animirati i okupirati kada izigraju svoje igre, kad pročitaju stripove, kad odgledaju na televiziji šta ima… Tako smo osmislili časopis “RŠUM”. Pošto sam se bavio decom i na televiziji, pala mi je na pamet ideja koju sam “pokupio” od velikog Luisa Kerola i njegovih savremenika koji su koristili stvarnost da bi napravili svoja fantastična dela. Tako je Kerol pisao “Alisu u zemlji čuda” po devojčici s kojom je provodio vreme, a u Švedskoj su u pozorištu sa decom igrali Medeju…

– Tata, čekaj otišao si predaleko. Mogu li ja da dopunim? – prekida Vuk Ljubivoja uz dečački, šeretski osmeh:

– Nisi rekao neke važne stvari – na primer, časopis je koštao jedan osmeh i štampao se u jednom primerku. Kada platiš osmehom, možeš da ga čitaš ali samo kao pozajmicu nakon koje moraš da ga vratiš nazad jer smo čuvali svaki. U kreiranju tog časopisa su učestvovali prijatelji, tatine kolege, ko god je dolazio u naš stan, a bilo ih je puno – Duško Radović, Dušan Petričić… Dobijali su zadatak da kreiraju jednu rubriku.

– Tako je, čekaj sad da nastavim. Imali smo dopisnika iz komšiluka i dopisnika iz inostranstva jer je majka radila u Ministarstvu inostranih poslova, pa smo i nju koristili – kaže Ljubivoje, a Vuk ga ponovo uz osmeh prekida:

– A Vukov rječnik?

Ršum više ne može da suzdrži smeh i dodaje da se i danas vidi taj njegov smisao za igru rečima i da je rubrika “Vukov rječnik” namerno bila aluzija na Vuka Karadžića u kojoj su skupljani zanimljive reči i Vukove umotvorine.

– Na primer zašto se šorts zove tako? Zato što šoramo u njega – seća se otac, a Vuk kroz stidljiv osmeh dodaje:

– Originalno je bilo, šta sad.

Suvišno je napomenuti da je taško doći do reči kada je porodica Ršumović u pitanju, jer kao što znamo reči im i jesu najjača strana, ali isto tako moram priznati da je bilo pravo uživanje biti na kratko nemi posmatrač tog preplitanja i nadovezivanja u evociranju uspomena na bogato detinjstvo. Tri generacije za jednim stolom pune ljubavi i želje za detinjim igranjem i nadmetanjem ko će pre da ispriča neku anegdotu i šalu da ovog drugog “postidi” i nasmeje sve prisutne.

– Nikada nisam završio moju rubriku strip – priznaje iskreno Branko – zaista nisam bio talenat. Sećaš li se Aleksa kada si bio mali i tražio mi da nacrtam lava?

Aleksa prasne u smeh i jedva izgovara:

– Bilo je to divno vreme kada smo kao deca mogli da crtamo po zidovima u kući. Tatin brat Mihailo je završio Akademiju i oslikavao mi je zid junacima iz “Kralja lavova”. Kada nije bio tu, zamolio sam tatu da “uskoči” – priseća se Aleksa, a Branko dodaje:

– Dao sam sve od sebe da nacrtam lava na zidu. Ali, onda je počeo da plače i kaže: “Tata, rekao sam lava, a ne drvo!”

Posebna ličnost u odrastanju Ršumovićevih sinova bio je Duško Radović s kojim se Ljubivoje družio i dugo radio.

– Najviše se sećam Duška u Rovinju. Tamo smo saznali i da je otišao – kaže setno Vuk, a Ljubivoje s uzdahom dodaje:

– Sećam se, bio je avgust kada smo bili tamo i saznali da je umro. To je bila velika tuga. Pozvali su me da govorim na sahrani. Bilo je teško. Ali, Duško je živeo i kroz emisiju “Na slovo, na slovo”, kao i kroz časopis “Poletarac”…

– Stalno su mi svi prepričavali da na dan kada sam se rodio, Duško Radović je najavio: “Dobro jutro Beograde, danas se rodio treći sin Ljube Ršuma” – priča Vuk.

– Istina, a onda me je Petričić nacrtao sa tri mišića i napisao: “Lako je Ršumu da bude jak, kada ima trojicu sinova.”

Na pomen Dušana Petričića sećamo se i vremena kada su, nesvesno nagovestili kroz poeziju, prozu i karikaturu neko vreme koje će doći – doduše, kako Ršum dodaje, niko nije mogao da pomisli kako će doći vreme kada nam ni “ale više ne fale”.

– Iskren da budem, malopre dok smo se spremali za ovaj razgovor kroz šalu jedan drugom kažemo, pazi šta govoriš, ali znate, jedno je šta čovek govori, ali mnogo više treba paziti šta čovek ćuti. I treba pogađati šta ćuti. Poreklom sam sa Zlatibora, dakle “ercov” takozvani i uvek mi je bilo važno ono što moja pesma prećuti, a što se zna da postoji. Moje pesme za decu mogu vrlo brzo biti i za odrasle – priča najstariji Ršumović i seća se:

– Imao sam jednog rođaka svojevremeno u policiji koji mi je pokazao na jednom listu iz mog dosijea recenziju pesme “Išli smo u Afriku da sadimo papriku”. Zamislite, jedan policijski inspektor u to vreme tvrdi da sam ja zafrkavao Titovu politiku nesvrstavanja kroz te stihove!

– Moraš da priznaš da je to kreativno promišljanje – kroz osmeh konstatuje Vuk i dodaje:

– Kad smo kod tumačenja pesama. Branko može da ispriča kako nije voleo kada su mu tatini prijatelji stalno govorili: “Jao, ti si Ršumov sin, hajde izrecituj nam nešto”.

– Uh, baš nisam voleo da recitujem – dodaje Branko, ali Vuk šaljivo nastavlja priču:

– I onda se on setio da uzme zbirku “Zov tetreba” – tatina zbirka poezije za odrasle, koja je pomalo i erotska. I onda kada mu neko traži da recituje, on im izrecituje takvu pesmu. Uskoro ga više niko nije ništa pitao! (smeh)

Ljubivoje sa strane ćutke, prekrštenih ruku posmatra sinove i kao i svaki ponosni otac konstatuje:

– Dobro je što su oni vaspitani ovako kao što vidite – u slobodi govora! Da pomenem i srednjeg sina Mihaila i njegov prilog u igri rečima. Kada je bio mali pita me: “Tata jesu li ljudi sisari? Jesmo li i mi sisari? – Kažem da jesmo, a on dodaje: “Onda je mama najveći sisar, ima najveće s*se”.

Vuk kroz smeh prekida oca i kaže:

– Dobro je da je Mihailo dovoljno daleko sada, inače bi nadrljao tata. Ali, eto, ionako se uvek duri što ga u velikim intervjuima niko ne pominje. Imamo jednu porodičnu grupu na Vajberu gde se svakodnevno dopisujemo i šerujemo razne stvari. Onda se Miki stalno buni. Evo, posle ove priče mislim da više neće!

– Pazi šta želiš možda ti se i ostvari – dobacuje Branko.

Na pitanje da li su jedni drugima pored velike podrške i surovi kritičari, Ljubivoje ozbiljno odgovora:

– Ono što imam prema svojim sinovima je poverenje u njih. Odnosno to je poverenje u gen koji smo njihova majka Nataša i ja imali i na neki način njima prosledili. Nikada ne sumnjam u to šta rade i da li će dobro ispasti. Više sumnjam u samog sebe nego u njih.

Vuk i Aleksa imali su dosad prilike da nekoliko puta čak i sarađuju – na scenariju za serije “Andrija i Anđelka”, “Kalup” i nedavno vrlo uspešno na “Zlatnom dečku”.

– Za vreme korone smo morali da imamo sastanke preko Skajpa. Iskreno, bilo je naporno raditi onlajn jer smo navikli da se uživo uz kafu razbacujemo sa idejama, da se dopunjavamo… Svuda gde god bismo seli mi bismo nešto škrabali i nadovezivali se. Prijatna je bila atmosfera i baš smo uživali. Ali, za “Zlatnog dečka” smo ipak morali online, mada iako smo se namučili, odlično je ispalo – kaže Aleksa.

Vuk priznaje da mu je podrška roditelja značila u kasnijem opredeljenju, kako za školovanje, tako i u radu.

– Hteo sam da upišem književnost. Bio sam okružen knjigama i to mi je bilo blisko. Ali, sam onda saznao za studije dramaturgije. Shvatio sam da želim baš to. Ljubivoje mi je pomagao u pripremama, bio je tada upravnik “Boško Buha” i sarađivao je sa kolegama dramaturzima i tako sam imao privilegiju da sa njima razgovaram. Intenzivno sam bio u pozorištu non-stop. Išao sam na probe i pratio sam sve – seća se Vuk.

Ipak, ističe da mu je u stvaranju prvog filma “Ničije dete” bilo najvažnije da se osami.

– Bio je to prelomni momenat u mom poslu. Ljubivoje je toliko toga režirao, moja supruga Ana je pozorišna rediteljka i mnogo su mi pomogli, ali pri kraju mi je trebalo da budem sam, da se izolujem, distanciram, jer je to bio veliki korak – prešao sam iz pisanja u režiju. U to vreme sam išao i kod terapeutkinje jer mi je bilo jako važno da sve iznesem kako valja. To je valjda sve prirodno, kada imate nekoga kao Ljubivoja pored sebe, to negde i znači da postoji neka senka, a vi treba da nađete način kako da se izborite za svoje parče sunca – iskren je Vuk, a otac se nadovezuje:

– Vraćam priču na onaj gen koji je u njemu proradio kada je odlučio da za prijem na dramaturgiju ne piše neku dramu u pozorištu kao svi, nego Radio dramu. Možda jedini na fakultetu. Meni je jedna profesorka tada rekla: “Lukav je na tebe bio. Kada smo videli da je poslao radio-dramu, odmah je bio primljen.” Ta lukavost, moram da se malo hvalim, možda je od Ršumske loze.

Na pitanje šta je ono što su tokom života “pokupili” iz te loze, a da im je ostalo usađeno do danas, Aleksa kaže:

– Iskreno, nisam voleo da učestvujem u pravljenju “Fazona i fora”, bila mi je velika odgovornost da pričam pred kamerom, ali sam ipak sudelovao u nekim stvarima. Najviše mi je značila sloboda da odem u bakinu i dekinu vikendicu u Baćevcu. Voleo sam da istražujem i imao sam poseban odnos sa mravima. Deda me je uvek podržavao. Neko bi možda rekao da nisam baš normalan (smeh). Ali, on je bio uključen u sve. Davili smo im čak i imena – kaže Aleksa, a ovoga puta deda prekida uzbuđeno unuka:

– Mogao je satima da prati mrava koji nosi nešto na leđima. I meni je bilo drago da pokazuje kreativnost. Voleo je da je šljapka nogama u blatu. Kazao je: “Deda, bara je gledala u mene”. Eto i posle me pitaju da li mi fale ideje za moje junake. Kreativnost je svuda oko nas.

Vuk iskreno dodaje da je u razvijanju njihovih ličnosti najviše uticala majka Nataša.

– Ljubivoje je mnogo radio. Ima ona anegdota kada je Miki rekao: “Tata, dođi nam opet”. Kada je to čuo, otišao je na posao, seo za mašinu i otkucao otkaz – priča Vuk, a Ljubivoje dodaje:

– Shvatio sam da živim u bigamiji. Da sam se venčao sa televizijom, pored venčane žene koju imam kod kuće. I otišao sam odande kada sam imao emisije i na prvom i na drugom programu. U to vreme su bila dva programa samo. Brana Crnčević je ogromnim slovima u “Dugi” napisao: “Kuda ideš Ršume?? Sada kada je glavna igranka!”

Vuk ističe da je majka Nataša bila posvećena njima i da joj je to pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Bila je jedinica i maštala je da ima ogromnu porodicu. Minimum petoro dece.

– Govorila je tovar dece (smešak) – kaže Ljubivoje – To smo planirali dok smo studirali zajedno. “Kad se uzmemo imaćemo tovar dece” – pitam koliko je to, a ona mi kaže: “Jedno više nego moja baba Persa, a ona je imala trinaestoro dece.”

Ponosno ističe da je najvažnije šta on uči od njih svih, a ne oni od njega.

– Od sve dece uopšte. To je jedna vrsta vedrine koju osećam. Emocija. Znate, kada vidim trudnu ženu na ulici, meni pođu suze na oči. Pitao sam Vladetu Jerotića šta se događa, kaže ništa, to je dobro, otplači slobodno, nije to sramota, to je emocija. To mi se događa i kada razgovaram sa decom. Ne volim da se pravim pametnijim od njih. Prvo jer me je sramota da se pravim kao odrastao magarac, a drugo mislim da je dobro nekada reći da ne znaš, da bi se potrudili da ti objasne. Tada od mladih ljudi dobiješ najbolji odgovor – kada ga smišljaju u samoodbrani jer im je stalo da ti prinesu. Takve stvari mene uzbuđuju i uživam slušajući ih. Vedrina! To sam na primer naučio od Duška Radovića. Čuvena njegova reč, vedro pisati i misliti – znači bezmalo biti saradnik sunca!

Razgovor ponovo na kratko prekidaju najradosniji učesnici – unuci Vid i Nađa koji sada u rukama drže druge knjige koje su došli da pokažu dedi i ocu.

– Deca su uvek deca. Evo ja gledam svoju. Vid je ekstreman u ljubavi prema čitanju. Naučio je da čita sa pet godina. Pročitao je više knjiga od nas – kaže ponosno Vuk, a Vid ga kulturno prekida i obraća mi se:

– Čuo sam da me pominjete. Jeste, volim da čitam. Sada čitam “Veselu anatomiju”. Vi sada ne znate koliko i ja o ljudskom telu – sav važan kaže, a Vuk nastavlja:

– Istina. Nekada nas zatekne koliko zna. Nađa ide na časove kod svoje tetke Borke Tomović koja u okviru Fondacije “Ršum” uči decu kulturi govora ali ih i uči da se igraju. Te radionice su potrebne i odraslima jer su zaboravili da se igraju. Naš način života, umor, nedostatak vremena, utiču na to da zaboravimo na igru i da malo vremena provodimo sa decom na kreativan način. Detetu nije potrebno mnogo, ali mu je potrebna stopostotna posvećenost.

Bliži se i kraj razgovoru, a Ljubivoje posmatrajući svoje sinove i unuke u naručju zaključuje:

– Srećan sam što su sva trojica, pa i njihova deca, sačuvali u sebi onog homo ludensa – dete u sebi koje je uvek spremno na igru. To je božanski imperativ u svakom mladuncu. Kod životinja kada se mačići i mladi lavovi prevrću i bore, u stvari se pripremaju za život. Kod ljudi je isto. U detinjstvu se pripremaju za život i na kraju ako sačuvaju to dete u sebi – onda će celog života biti kreativni. Što je vrlo važno. Zadovoljan sam.

I dok se gase kamere, uz zahvalnost obećavam da ću se potruditi da, prenoseći na papir, ovaj razgovor ne izgubi ono najvažnije u njemu – radost i baš tu igru.