Dragi prijatelji, mladi i vi malo stariji, i vi najstariji, koji ste mi poželeli brz oporavak posle ove bolesti, ove napasti koja nam ne da da normalno živimo i radimo. Ja vam se zahvaljujem, a naravno kako bi mogao da vam se zahvalim nego onim što najbolje umem da radim, a to je da napišem neku pesmu o tome!
Upravo sam, ležeći u bolnici, napisao pesmu Drvene noge i pročitaću vam je. Pesma je podugačka.
DRVENE NOGE
(Fantazmagorija o Kovid strahu)
Bude me drvene noge
I odomaćena mrzovolja
Misao se gnezdi kao da nema nameru da se bori za smisao
Ustajem zbunjen. Iz ogledala me gleda Pinokio
A unuci traže da mašem ušima i budem smešan
Kad napabirčim dovoljno snage napraviću prvi korak
Željan dobrih dana
I svetlosti ograničene dobrote
Vrtim se pelcovan ambicijom da budem živ
BUDI ŽIV naređuje mi otac
AKO VEĆ VERUJEŠ U SVAŠTA
VERUJ DO KRAJA
Gde je kraj – pitam oca
NA POČETKU
KAKO TE UČIO DUŠKO RADOVIĆ
Verujem ocu
Krećem ka zdravoj budućnosti
Lupkajući drvenim nogama po ribolikom parketu
Poslednje roditeljske sobe
Držeći se zubima za ekološki patriotizam
I rodoljubivojnost porekla
Jutro je a ja još nisam odrastao
Zove me koronarni doktor
I preti receptom za protivotrovni inat
Stavljam masku na lice
Dok naličje cvili za slobodom
Ovo je samo tvoj slučaj – tešim sam sebe
Nije sramota biti sebičan
Sramota je ne biti sebičan. Opasna sramota
Ako ne pomogneš sebi kako ćeš pomoći komšiji
Umesto ruke sa prstima komšija mi pruža pesnicu
Zar je to suživotni mir
OPERI DRVENE NOGE naređuje mi krizni štab
ZAPRAŠI LEVU PLEĆKU ZVEZDANIM PRAHOM
Slušam krizni štab i bacam oko u Svemir
Nišaneći u koronu koja grli Sunce
Svetlost se kruni gaseći se pokorno
I zasipa pećine i reke ponornice
Ne vredi se kriti
Korona čeka iza svakog ugla u svakom trenutku
Zubata korona preteška zajapurena oznojena
Spakovana u pljuvačku
Hvatam se za san kao za poslednju slamku spasa
Slamka se lomi
I prosipa nerazumljive kineske reči
Po turskoj avliji
Opseda me čiviluk progoni minderluk
Preža mamurluk ponižava bezobrazluk
Pretvaram se u crva koji kreči svoj podrum
Da bi instalirao krematorijum
Reči naviru kroz pukotine u karakteru
Svaka nosi oružje u naručju
Prepoznajem Čerčila
Miluje sebe po stomaku i smeška se čedno
UMREĆU PRVI govori iz trbuha
UMRI KAD SI VEĆ ČERČIL
Dobacuje mu Ser Latvidž Dodžson
Čupajući literarnoj guski poslednje pero iz repa
Pretvaram se u gledaoca da bi me čitaoci ostavili na miru
Kašljem nazor da rasteram obožavaoce
I bežim bežim bežim bežim
Kada mi dosadi da bežim ja ležim
Ležim ležim ležim. Recitujem
SLAVNIM SU ME UČINILE
SILEDžIJE SEDME SILE
Hor novinarki peva mi posmrtni govor
Hor Kolibri mi kuva čaj od lovorovog venca
Hor dobrovoljnih davalaca krvi
Nudi mi svoj crveni sok od emocija
Sve pijem kao osakaćeni golub
Utvara me jedna prepoznaje
AGORAFOBIJA piše joj na katancu – ogrlici
I ja najzad shvatam da sam isteran
Iz svoje rupe u vremenu
I izložen teroru izohipsi i dijagonala
Molim svog malog Boga da ukrade ključić
Od pretećeg Prostora
On mi pokazuje šipak
Naljutim se i odmah odljutim
Razbesnim se i odmah odbesnim
Razgnevim se i odmah odgnevim
Razludim se i odmah odludim
Rasplačem se i odmah odplačem
Plač je lekovit
Proizvodi ga koronarna jedinica u čoveku
Zvana SRCE
Plačem kukam jecam cmizdrim zapomažem
Lečim se
Bežeći iz smrtonosne uobraženosti
Pesma kuca u čelo
Sačekaj pesmo odmori krila
Ono što bila si sad nisi
Pukla stopala skratila korak
Gorak i tvrd
Car svih Slova čeka
Čoveka dovoljno svog da Bog mu bude
Nije vreme ono što jeste
Nije život ono što nije
Duša kada se svije u klupko
Pod pupkom Planete
Dete kad plati životom
Svoj život
A potom zaboravi da živi
Sačekaj pesmo nije vreme
Krivi smo gde smo
I gde nismo još
Ovo pismo samo je trag
Od mreža spoznaje satkan
Da vrag besmisla tek preža
(Kovid bolnica Bežanijska kosa
Novembra 2021.)
Ljubivoje Ršumović