Ove gusle mog dede Stevana Simovića bile su moja prva biblioteka!
Pitate se kako gusle mogu da budu biblioteka.
Tako što su bile pune – prepune srpskih narodnih junačkih pesama.
Pevao ih je, naravno, uz ove gusle deda, ali u mojoj naivnoj mašti, te pesme deda ne bi znao da nije imao ovakve gusle, šarene, lepo izvajane od drveta, sa tri zmije, četiri orla, krstom i krunom na kojoj su naslikana četiri ocila.
Prosto, mislio sam da toliko pesama o Marku Kraljeviću, Banović Strahinji, Ženidbi Dušanovoj, Vojvodi Momčilu i njegovom krilatom konju Jabučilu, deda ne bi mogao držati u glavi, nego da se one nalaze u guslama. Uvek kad bismo ga zamolili da nam „priča“ o Marku i Musi Kesedžiji, on bi nas poslao da mu donesemo gusle, jer deda nije umeo sam, bez gusala, da nam priča te pesme!
Kad je deda Stevan umro, gusle je amanetom ostavio nama, meni i bratu Milivoju. I sve pesme koje nam je „pričao“ sada su u ovim guslama. I u mom lepom sećanju!
