Ове гусле мог деде Стевана Симовића биле су моја прва библиотека!
Питате се како гусле могу да буду библиотека.
Тако што су биле пуне – препуне српских народних јуначких песама.
Певао их је, наравно, уз ове гусле деда, али у мојој наивној машти, те песме деда не би знао да није имао овакве гусле, шарене, лепо извајане од дрвета, са три змије, четири орла, крстом и круном на којој су насликана четири оцила.
Просто, мислио сам да толико песама о Марку Краљевићу, Бановић Страхињи, Женидби Душановој, Војводи Момчилу и његовом крилатом коњу Јабучилу, деда не би могао држати у глави, него да се оне налазе у гуслама. Увек кад бисмо га замолили да нам „прича“ о Марку и Муси Кесеџији, он би нас послао да му донесемо гусле, јер деда није умео сам, без гусала, да нам прича те песме!
Кад је деда Стеван умро, гусле је аманетом оставио нама, мени и брату Миливоју. И све песме које нам је „причао“ сада су у овим гуслама. И у мом лепом сећању!
