Нек изволи ко год има слуха
да радимо фискултуру духа.
Другари, ни ја до скора нисам веровао да и дрвеће и биљке могу да раде фискултуру, да се такмиче. Уствари, они то раде одвајкада, само ми то нисмо примећивали.
Недавно сам био на Златибору, па сам отишао у Муртеницу. То је једна велика четинарска шума. Водич ми је био Никола, шумар. Наишли смо на један честар, у коме се налазе невероватно високи борови, а танки, што значи да нису стари. Питам Николу како је то могуће.
– Такмиче се ко ће брже да израсте из овог честара, да дохвати сунце.
– Значи сунце им је награда!
– Богами тако је, златна медаља! Без сунца не би могли да опстану ни борови, као ни ми људи.
Питам Николу да ли се и друго дрвеће тако такмичи, а он пита мене имам ли неку брезу у дворишту. Кажем му да имам три.
– А зашто три?
– Тако ми је рекао човек у расаднику кад сам их куповао.
– Наравно. Он зна да би једна бреза брзо закржљала. Њих три се такмиче да увек буду једнаке по висини!
Што се биљки тиче, лично сам се уверио у Шри Ланки да и оне раде фискултуру.
Покушао сам да уберем једну биљку са лепим ситним листићима и цветићима. Кад сам пружио руку према њој, она се мало померила, одмакла се. Ја сам кренуо руком даље, она се и даље савијала, бежећи од мене, док није полегла по земљи. Питао сам како се зове, рекли су ми на енглеском: Touch me not! Не додируј ме.
Дакле, можемо слободно рећи да се и дрвеће и биљке такмиче, али ради опстанка, у самоодбрани.
Написао сам једну песму о фискултури дрвећа у једној шуми, такође ради опстанка:
Негде преко седам брда, преко стена, преко вода,
Има једна чудна шума која хода, која хода.
Кад наиђу дрвосече, и секира кад зазвони,
Шума нађе згодно место па се склони, па се склони.
Кад наиђу љути ловци да оловне проспу кише,
Шума скупи своју дивљач, онда збрише, онда збрише!
Негде преко седам брда, преко стена, преко вода,
Има једна чудна шума, која хода, која хода.