Извештај о двосамљености

Повод за овај „извештај“ је роман Петра Зеца КАРАНТИН УДВОЈЕ, (Издавач: И.П.НН Интернационал, Београд, 2020.) Пишем га са вишеструком намером:

Прво, да „известим“ књижевну јавност, српску и светску, да се књига са насловом „Карантин удвоје“, појавила на мом столу, са посветом: „Драгом Ршуму, за Дан ослобођења Београда!“.

Друго, да покушам, својим скромним литерарним знањем, да објасним „вештину“ са којом је аутор написао ову књигу и назвао је, самоуверено, романом.

Треће, да проверим, по ко зна који пут, своје лаковерно робовање ауторитетима, и оспорим делотворност чувене изјаве Достојевског: „Ја и пишем романе – да бих измишљао!“

И четврто, да објавим своју одлуку, да ћу првог агеласта који прочита ову књигу и не разболи се од зависти и смеха, наградити Фјодоровим (измишљеним) романом „Идиот“!

Дан ослобођења Београда, наградоносан, књигоносан дан, за мене има такође и митолошко значење. Награђен сам поверењем колеге, посветом која се такмичи са посветом инспираторки ауторовој, Душици, која деминутив свог имена надокнађује аугментативом љубави, постајући тако друга главна личност романа. Прва личност је личност аутора, који поред стваралачког посла, послује у свом роману и као „координатор интимности“, (лик из телевизијских и филмских екипа који помаже код снимања интимних сцена, да би било што мање додира, секса и голотиње.) Обавио је свој посао „по Цукићу“, прецизно и подобно однедавно прокламованој „новој реалности!“ Најзад, одмах себе проглашавам трећим главним ликом „Карантина удвоје“, који читајући роман смишља реч „двосамљеност“, и тако дискретно карактеризује атмосферу дела, мешајући се мало и у жанр, а свакако у оцену тока свести, значи драматургије Приче!

Говорити о вештини Петра Зеца значи одлучити се да ли је он писац или романописац? Сећам се, 2012 године, међународну награду „Табернакул“ у Скопљу добили смо Милан Кундера за прозу, и ја за поезију. Милан због болести није могао доћи да прими награду, али је послао писмо захвалности, у коме каже да награду прима „као романописац“, а онда објашњава: „Романописац је онај, који, како је рекао Флобер, хоће да нестане иза свог дела, да се одрекне славе и улоге јавне личности!“ Флобер, као и Кундера, су на трагу Достојевског, који измишљају своје јунаке, не зато што се стиде онога што су написали, већ што су свесни да су „помоћници Свевишњег“, ствараоци нових светова, довољно добрих и истинитих да могу да живе сами са својим а не пишчевим проблемима! Петар Зец није морао да измишља тај свет, он му се догодио! Препушта другима да њихови романи буду „паметнији“ од њих. Петар је своју памет понудио свом роману, он је писац који се не крије иза измишљених јунака! Не труди се да улепша стварност, он је у директним преносима поверава читаоцу.

Достојевски се формирао „под утицајем социјалиста – утописта и на Гогољевим књижевним традицијама“ пише у Малој Просветиној. „У карактерима својих јунака открио је процес раздвајања личности, и тиме мотивисао многе њихове поступке“. Осуђен на смрт па помилован и послат у Сибир на 10 година, он је заправо живео животе својих јунака, кријући се иза њих. Аутор „Карантина удвоје“ избегао је своју смртну казну, своје помиловање и свој Сибир. На крају романа он избегава и своју инспирацију. Не знамо куд одлази, али слутимо – у неку нову Сри Ланку, у трагању за новим Будиним зубом, придружујући се плејади млађих романописаца, који нашу српску стварност, и ону митолошку, и ону стварну, претварају у узбудљива средства против досаде.

Најзад, остајем при одлуци да наградим првог агеласта (грчка реч, за оног који се не смеје, ко нема смисла за хумор!) који остане „мртав ладан“ после читања ове књиге. Али, мењам износ награде: неће то бити Фјодоров „Идиот“ (могао би то схватити као награду!), већ моја књига „Још нам само але фале“!

Закључак Извештаја:
Асоцијације које су ме ухапсиле, кад сам по други пут завршио читање „Карантина удвоје“:

Децембра 2020.
Љубивоје Ршумовић