Порекло Душкове поетике

Строги теоретичари књижевности могу ми оспорити право на овакав наслов, колоквијалан, и може се рећи интиман, а сасвим ненаучан. Наука о песништву, као део естетике који се бави поезијом, зна за Аристотелову Поетику и Хорацијеву Ars poeticu, али не и за Душкову поетику. Ако би пристала, ипак, да се позабави овим насловом, предложила би да гласи: Порекло поетике Душана Радовића, и то би био сасвим коректан наслов. Међутим, ја нисам ни Боало, ни Поп, ни Лесинг, ни Ломоносов, ја сам колега Душана Радовића, његов ученик и сарадник, па дозвољавам себи право да, баш под овим насловом, покушам да истражим две ствари: прво, разлоге и узроке који су натерали Душка Радовића да почне уопште да пише, и као друго: начин на који је Душко успео да ту фасцинацију из детињства претвори у грандиозно дело, како поетско, тако и педагошко, што значи у великој мери научно.

У овом истраживању једини сведок ће ми бити сам Душко, а доказни материјал наш разговор за књигу Ко је ово (НИРО Књижевне новине, Београд, 1982.), али и његове бележнице, писма и изјаве. Нећу се ослањати на туђа мишљења о поетици Душана Радовића, махом произвољна, и често заснована на погрешном тумачењу онога што је сам Душко написао у предговору Антологије српске поезије за децу (Српска књижевна задруга, 1987.) Тај предговор можемо сматрати Душановим закоником, о томе како треба писати за децу и младе. (Овај Законик је утемељен 1959 године, у Душковом реферату „Дете и књига“ на саветовању о литератури за децу, одржаном у Новом Саду на другим Змајевим дечјим играма, а допуне и измене је доживљавао наредних 25 година, кроз примену у Душковом литерарном пословању у Радио-телевизији Београд, Полетарцу и емисији Београде добро јутро, на Студију Бе. Сад је он комплетан и треба га се само придржавати и поштовати.)

Дакле, ја се нећу бавити само Душковом поетиком, већ и околностима и условима у којима се она зачела, и првим корацима да се то одушевљење, које можемо назвати љубављу, учини видљивим.

Морамо се подсетити да се личност човека формира у детињству. Вилијам Вордсворт каже: „Дете је отац човека“. Фројд каже: „Детињство је отац човекове личности“. А доктор Јеротић тврди да се личност човека формира до треће године. У сваком од ових случајева то је оно доба када је дете у рукама родитеља, васпитача и учитеља.

Душко се родио у бројној породици Радовића. Његов деда, прота Михаило и баба Савка имали су шесторо деце. Све су их школовали. Најстарији протин син Угљеша „није озбиљно схватао школу“, како пише у једном запису о породици, па га је прота дао на занат, у Београд, па онда у Беч и Минхен. Душко га је овако описао: „Кад се вратио из Немачке мој отац је брзо постао онај прави, озбиљни и амбициозни Радовић, вредан радник, писменији од мене. Ја сам га обожавао, јер је био оног чврстог и отменог соја радника велике генерације – културних, образованих, строгих према себи и другима.“ А затим: „Волео сам да читам, али не бих могао рећи – претерано. Веома сам рано почео да волим да пишем… У томе ме је отац, колико је могао, подржавао… И то је једна од мојих најтрајнијих љубави.“

Подршка родитеља или учитеља у том добу је трајна помоћ, помоћ продужена у будућност. „И тако, пошто сам оца волео највише на свету, мада сам га се много плашио, ја сам прву песму посветио њему. И морам да кажем да је он, иако је био занатлија, много бринуо о томе да ми набави књиге, и о томе шта ја пишем. Постојао је неки железнички часопис, „Железнички венац“, и он је послао моју прву песму, дечју, која је објављена у дечјем додатку тога „Железничког венца“… Можда негде 1934, кад сам имао 12 година… Била је то једна кратка, глупа песма, која гласи овако:

Кратка, глупа, али прва, и драгоцена за анализу која ће нас одвести до оне трајне фасцинације речима и стиховима, па још даље до песме „Деца воле“:

Зар све ове чудне ствари и смешне речи нису одјек „надзорника“, „чиновника“ и „дирекције“? Зар очево намигивање оком кад га мајка изгрди, није заправо почетак схватања да деца, поред чудних ствари и смешних речи, воле и чудне и смешне ситуације и односе међу људима? Зар чика Ђока није предак оног Константина Констатиновића, који је „виши контр. беогр. саобр. предузећа“, из песме „Велики човек“?

Није нам потребан стручњак за развојну психологију који би нам објаснио даљи развојни пут Душка Радовића. Можемо њему самом веровати кад каже: „Ја сам брзо научио да пишем стихове. То је једна вештина коју сам брзо савладао: вешто и лако писати песме! И то нису биле никакве песме… Ја сам се дуго мучио да то што знам заборавим, а да дођем до нечега другог – што не знам. Мислим, много сам касније дошао до саме поезије. Пре сам научио да пишем песме, него што сам почео разумевати, у правом смислу, поезију!“

Али, Душко Радовић, из своје скромности, превиђа чињеницу коју познају историја и теорија књижевности, и која је много пута обелодањена у животописима великих писаца, да је тај ПУТ до „саме поезије“ неминован, и неопходан у развоју стваралачког бића песника. Освојити форму песме, значи стећи драгоценог сарадника у освајању „саме поезије“. И тиме ће се унеколико позабавити овај запис.

Улога породице у том развојном путу може да буде пресудна. Стваралачки дар који је Душко наследио од оца Угљеше, а овај опет од свог оца проте Михаила, свакако би се исказао у Душковом животу. Али, откуд да се искаже у литератури, и да то буде углавном литература за најмлађе, сам Душко је покушао да нам објасни у поменутом предговору „Антологије српске поезије за децу“: „Почео сам да пишем за децу вероватно из кукавичлука, и животног и књижевног. Деце и писања за децу најмање сам се бојао.“

Душко је, однекуд, имао потребу да опањкава себе, и свој организам, а често и своје стваралаштво. Знамо да је имао неке страхове, посебно се бојао паса, зато је носио штап. Признао је да се плашио писања, мада је волео да пише. Срећом, носио је у себи висок естетски праг, дисциплину наслеђену од оца Угљеше, плашио се да не изневери оца. И није га никад изневерио.

Али, ја верујем да нам је Душков породични живот, онај свакодневни, показао да се није плашио деце, већ да су заправо деца, његова сестра Десанка, својом трагичном судбином, а онда брат Брана својим рођењем, одредили Душкове литерарне почетке.

Ипак, пре доказа о томе, треба рећи да је била далековида одлука проте Михаила да школује своју децу. Тако је Душко рођењем затекао у породици једног магистра фармације, једног професора немачког језика, једног агронома, једну професорку српског језика… Затим, то је била одлучност оца Угљеше да купује књиге и навика да се у кући читају не само те књиге него и новине, и то не случајно „Политика“ која је сваког четвртка имала целу страну намењену деци. И најзад, ту је био и тај трагичан породични случај, који је на природан начин условио божанску милост да се Душку роди млађи брат Бранимир.

Када је Душко имао шест година, отац машиновођа је добио премештај из Ниша у Суботицу. Ту је Душко пошао у основну школу, а затим у гимназију, и провео тамо десет незаборавних ђачких година. Већ у основној школи показивао је склоност за писање стихова, о чему сведочи и она песма о оцу. Али, по његовом сећању, још од првог разреда страшно га је болела глава. Тешко је одгонетнути да ли је то био страх од школе, или траума због промене средине и прекинуте дечје слободе и безбрижне игре, или чак нека врста страха од посебности, о којој он прича: „Имао сам велику главу. Знам да је било великих проблема да у Суботици нађемо капу те величине, јер тог броја у Суботици није било, а морали смо сви да носимо исте ђачке капе.“

Ипак, по завршетку четири разреда основне школе „Свети Сава“ у православној порти, положио је лако пријемни у гимназији. Био је одличан ђак у првом разреду, па врло добар у другом и трећем, па после добар у свим осталим. „Брзо сам се уморио од школе“ каже он. „Школа воли једну врсту деце, а ја баш нисам био такав…“

Сазнање да школа, генерално, нема разумевања за ону другу врсту деце, која носе у себи склоност и таленат за неки други пут у освајању знања, и неки други божји дар за уметност, наговестило је већ тада Душка скептика, који сумња у све догме, и који се спрема за велики преокрет у поезији синтагмом „Поштована децо“.

У ђачкој књижици сачуваној по завршетку другог разреда гимназије налази се сведочанство да је Душко члан неке групе која намерава да издаје новине. Белешку о томе Душко је исписао у стиховима, на 38-мој страни те књижице:

Ко је Острогорски? Можда неки од наставника? А у мени се јавља и једна смела мисао: да је Острогорски сам Душко!? Да је то зачетак данас већ чувене Душкове самоироније, коју он исказује и на другој страници те ђачке књижице, уписујући у празне рубрике свој успех у другом полугодишту: четворке за све предмете, па и за владање, а чисте петице за три нова дописана предмета: фудбал, вика и ларма.

Замишљам Душка, опосебљеног и са великом главом и великом моћи запажања, како, док други лармају, седи и записује: „Имена се разна чују, у разреду нашем славном, па се деца надвикују…“ Прекида стихове и себе награђује петицама за ларму и вику, мада у томе не учествује.

Али, и даље остаје тајна – ко је Острогорски?

Душко поново слаже строфе о „удруживању“ на 40-тој страни ове драгоцене, издајничке, ђачке књижице:

Ова песма је и потписана: Радовић Душан, тако да можемо бити сигурни да тај Шања који „квари посо“ није сам Душко. Душко је међу онима који ће му име дати, нимало ласкаво име, али дечји сурово и радовићевски истинољубиво.

Освајајући полако технику писања песама, Душко стиче и сазнања о драматургији песме. Свака песма, и она за децу, и она друга, требало би да садржи причу у себи. Јер сви воле да слушају приче. А свака прича мора имати главу, тело и реп, дакле мора бити вођена од почетка ка ефектном крају. Своје незадовољство школом он сад, већ сасвим вешто, претвара у песму под насловом „Најтеже“:

Породица се сели из Суботице у Београд. Душко већ има 16 година, и радо се сећа Суботице у којој је „провео врло значајних десет година“, како сам каже.

У Суботици се догодила и та породична трагедија, која је индиректно утицала на Душково стваралаштво, и томе ћу, уз његово сведочење, посветити наредна размишљања.

Душкова старија сестра Десанка, чланица соколског покрета, доживела је несрећу. На једном соколском слету 1936 године, удавила се на слаповима Крке, код Шибеника. Душко је много волео сестру, па са сузама у очима прича: „И тако ми је остао само брат Миодраг, који је био старији од мене осам година, и са којим нисам имао много везе. У то доба кад неко има дванаест година, а неко двадесет, разлика је огромна. Међутим, ми смо се 1938 године преселили у Београд, и онда се догодило нешто неочекивано. Добили смо још једног брата, моја мајка је родила још једног брата, Бранимира. То рођење брата, пошто је наша мајка већ имала прилично година, и пре тога се десила та несрећа са сестром, и тако, нико то није очекивао, ја и брат смо доживели као велику породичну трагедију и срамоту. Мој брат је демонстративно напустио кућу, пошто је он већ имао 26 година. А ја нисам имао куда, морао сам остати ту…“

Душко је, наравно, заволео Бранимира, па се сећа: „Он је после два три дана постао мој млађи брат, тако да смо после тога провели много лепих година заједно… И био ми је велика разонода!“

Ова реченица „И био ми је велика разонода“, заправо је сажети опис и објашњење времена и догађаја одмах после Другог светског рата, година у којима се Душкова поетика дефинитивно формира, упоредо са догађајима из његовог приватног и професионалног живота.

Брат Брана расте, а Душко пише песме и покушава да студира. Сналази се и продева, како би био достојан свог оца Угљеше, коме се дивио. „Ја морам да кажем да сам имао много среће. (Каже у једном разговору) Јер ја нисам умео ништа да радим сем да пишем. Имао сам среће да сам се срећно запослио у редакцији једног дечјег листа, одмах после рата. Пре тога сам покушавао и да студирам, па сам радио и у неким мензама, итд. То је све било очајно и страшно. А ја сам и у детињству писао дечје песме, нисам писао друге песме…“

У Душковој, својеручно направљеној бележници, коју ми је поклонио кад сам припремао књигу „Ко је ово“, сачувана је једна од тих песама под насловом „Јаша“:

Можемо претпоставити да је баш ову песму Душко откуцао на писаћој машини и послао редакцији листа „Пионирске новине“, чији је одговорни уредник била Јелена Билбија. Да ли намерно, да заинтригира уредницу, или из неког страха, песму је потписао псеудонимом „Рајка Токић“. Песма је очигледно аутобиографска, постоји фотографија на којој дванаестогодишњи Душко стоји на локомотиви, испред које су његов отац Угљеша и његове колеге, машиновође. Себи је у овој песми дао мушко име Јаша, али зашто је песму потписао женским именом остаће тајна. Који смо знали Душка Радовића, као снебивљивог и скромног, да не кажем стидљивог човека, можемо рећи да је то разлог бежању у анонимност. Међутим, ђавољи сведок у мени, или можда ерски инстинкт, говори ми да је Душко то урадио намерно, знајући да је уредница жена, да су главне песникиње у то време Десанка и Мира Алечковић… Али, да не нагађамо.

Пролазили су дани, а његова песма се није појављивала. Објављиване су песме Воје Царића, Мире Алечковић, Момчила Тешића, Десанкине и Бранка Ћопића, али имена Рајке Токић се није било. Душко је прикупио храбрости и отишао у редакцију „Пионирских новина“, листа пионира Србије, у улици Генерала Жданова број 34. на трећем спрату. Примила га је Јелена Билбија лично, и упитала шта жели. Душко је стајао, не одвајајући поглед од једног папира на столу, поред Јеленине руке. Јелена је спустила поглед, па погледала у Душка, који је храбро рекао: „Ту песму сам ја написао! И желим да радим у „Пионирским новинама!“ Није умео да објасни зашто је песму потписао псеудонимом, али Јелена га је примила у редакцију.

Душко Радовић је тако, најзад, добио посао који је волео да ради.

У то време Бранко Ћопић уређује лист „Пионири“, који издаје Централно веће Народне омладине Југославије, у коме Душко такође сарађује. Преводи са чешког песму Јозефа Кожишека „Воденица“, и већ у првој строфи овог превода види се Душково мајсторство у ритму и версификацији:

Не смета му кад добије задатак да уримује загонетку скривалицу за шарену страну: „Прва реч је заменица, а друга је једна птица. Нек их споји ко год хоће, и добиће тропско воће!“ Али, кад треба опевати пионирску мараму, јави се циник у њему: „Марама је модро небо домовине, Марама је Козаре зелено крило, Марама је златна жетва Војводине, Бело једро на пучину испловило!…“ Набрајајући четири боје, а не помињући црвену, Душко успешно чини напор да не буде буквалан и да избегне стереотип! У једном броју „Пионира“ објављује песму „Снешко Белић на новогодишњој свечаности“, у којој пероснификује Снешка, који долази са севера, па преко границе, па га граничари поздрављају, па Снешко одлази пред неки факултет и каже: „Сад сам опет с вама, пријатељи стари! Начелници моји, дични десетари!“ Онда свечано отвара „игру и весеље“. Све у свему, да није потписан Душан Радовић, рекао бих да је писао неки основношколац! Банално до краја. Душко у ћорсокаку! Очигледно, добија задатак да нешто напише на брзину, нешто што није на његовом јеловнику, па жваће мрзовољно речи, не налазећи пут ка поезији, мада се здушно и послушно труди.

Време, које лечи све, помаже нарочито добрима. Душко постаје главни уредник „Пионирских новина“.

И тада у Душков песнички живот ступа млађи брат Бранимир.

Он је већ основац, у Чачку, код тетке Маргите, професорке српског језика. Душку Брана недостаје, па му шаље разгледницу – честитку за рођендан. Замолио је колегу Арсена Диклића да му напише пар речи: „Брани, будућем фудбалском асу, шаљемо поздрава масу и честитке вреле. Одавде сви му желе да вредно учи кроз дане и сате, постаће онда командант фрегате!“ Новица Ђукић је нацртао брод фрегату и Бранин портрет, а Душко додаје: „Новица је чика који слика а стихове пише Дика!“ (Дика је Диклић).

А када Брана оде на летовање у дечје одмаралиште Черевић, на Фрушкој гори, Душко му пише: „Драги мој буразеру, кад бих мого и умео ко птица бих полетео! Преко река и ливада – све до ваших школских зграда. Полако бих на прстима прегледао где вас има, и док перу ноге чете легао бих под кревете. Ту бих чуо и видео ваш логорски живот цео. Шта се ради, шта је ново – тужно оно, смешно ово. Слушао бих разговоре што о моме брату зборе – да ли слуша ил се бије, да ли једе ил се крије, срећан је ил сузе лије? А кад јутро петли јаве скино бих ти ћебе с главе, и викнуо ко из трубе: УСТАЈ, УСТАЈ МОЈ ГОЛУБЕ! УМИВАЈ СЕ! ПЕРИ ЗУБЕ! Све би тако дивно било да бар имам једно крило. Да се дигнем да полетим, твој Черевић да посетим.
Крила немам – па не мари! Поште раде и поштари! (А поштари много значе, свуд ти они допешаче! У Африци, на крај света, свуд по неки поштар шета. Гледа, чита све адресе где ће писмо да однесе.)

Чуј поштаре непознати то ћеш писмо Брани дати! Пали мотор на Фиату – писмо носи моме брату. Поздрави га осам пута од другова и од Дута. (Дуто је Душко, на бебећем језику, тако га је Брана звао кад је био беба! Прим. Љ.Р.) Нек се јави, нек нам пише – шта се ради, има л кише? Како једе, како спава, да л одшета до Дунава?

Пиши, Брано, центарфоре – чешће шаљи одговоре. А ми ћемо, реч је часна, слати писма првокласна.
Прими поздрав – три порције
Од Дута и фамилије.“

Сачувано је много оваквих писама, нежних, лафовских, другарских, и разумљиво братских, прикривено забринутих („да л` одшета до Дунава?), а уримованих беспрекорно у стилу Бране Цветковића и Бранка Ћопића, на које се очигледно Душко угледао.

Брана Радовић, онај Брана који је „једног дана“ страшног лава „гумом избрисао“, данас познати и признати атлетски тренер, живи у београдској Раковици, и чува једну свешчицу, коју можемо назвати сликовницом, јер то је подужа Душкова песма под насловом „Чудна вест“, коју су илустровали Новица Ђукић, Александар Грбић – Малиша и Душан Богдановић. Душко је и ову свешчицу послао Брани у Черевић. Ову песму би вредело навести целу, јер доказује да се стваралачка личност Душана Радовића полако, али неумитно, формирала и да се у њој назиру чак и обриси његове педагошке доктрине. Ипак, навешћу само три строфе, са акцентом на оној у којој се помиње „лав нарогушен сав“.

Читава поема звучи као директан пренос једног спортско – туристичког догађаја, али разуздана машта која прати тај пренос, па песничке слике, са ефектним крајем, говоре нам о ватреном надахнућу, шилеровски лаким „изненађењима душе“, али и о Душковом стваралачком сазревању, и треба рећи, његовом јаком, мада још недефинисаном, нагону да настави да пише за децу,

У разговору, који смо водили у априлу 1980 године, Душко признаје:
„Пре сам научио да пишем песме, него што сам почео разумевати, у правом смислу, поезију! И много ми је времена требало да дођем некако до неке суштине, да се ослободим те технике и вештине, и тако, неколико година сам писао лоше песме, којих се више и не сећам, и које никад у књизи нисам објавио. И тако се догодило једном, то је случајно био Загреб, у коме сам био службено, да сам једне ноћи написао три песме, за које ми се учинило да су праве, да нису само вештина, и да имају неког духа и смисла… Прва је била БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ЛАВ, КАКАВ ЛАВ, СТРАШАН ЛАВ. Друга је била ПИСМО ЗА ЛОВЦА, и трећа ДА ЛИ МИ ВЕРУЈЕТЕ.“

Онда се за тренутак замисли, повуче два дима, па настави: „Морам рећи да је то било за мене велико откриће… Те три песме су биле и почетак. Тада сам први пут почео да верујем да бих могао писати песме… Све остало што сам пре тога писао, то ме је доводило до очајања, разочарања, сумњи, неверице да ја могу писати песме…
Основни је проблем да човек некако дође до себе и свог језика. Тај језик којим сам ја писао до тада, то је био позајмљени језик од Десанке Максимовић, од Милана Ракића, Јована Дучића, па према томе, цела та техника је била туђа… Ја не бих умео да кажем шта је права песма, али ја могу да разликујем, и код других и код себе, шта је добра песма а шта није.“

Вратимо се са овог занимљивог разговора, за часак, на једну другу Душкову својеручно направљену бележницу, тренутно за ово разматрање много занимљивију, ону у коју је записао графитном оловком (у Загребу, на службеном путу) те три чувене песме.

Једино се у песми о страшном лаву не примећује напор, ни један стих није прецртан, па поправљан, само је наслов другачији и гласи „Лав у цртанци“.

„Писмо за ловца“ је испрецртавано на више места. У првој верзији ловац се звао Џим („У Африци живи један стари ловац Џим… И два сина живе с њим…“), а тек у трећем покушају, због риме, мења се име ловца („У Африку, у земљу далеку, у прашуму црну, на обалу реке Нила, шаљем писмо за ловца Била…“). У другој строфи није успео да нађе одговарајућу риму на крају („Друже Биле, у Африци, у земљи далекој, у прашуми црној, у кућици на реци Нилу…“ па је прецртано „имамо једну жељу…“ и још нешто неразумљиво што се на крају завршава са „силу“). Трећа строфа је почета са „Па вас молимо, уловите, у Африци, у земљи далекој, у прашуми црној, на обали реке Нила…“ па је и то прецртано. Онда је трећа строфа формирана дефинитнвно („Уловите друже Биле…“ и тако даље.). Четврта строфа је, такође, уз једно прецртавање, доведена до краја.

Трећа песма коју Душко сврстава у своје праве почетке писања за децу, „Да ли ми верујете“ записана је у овој бележници под насловом „Један се дечко умивао, умивао“, а песма се разликује од коначне верзије коју знамо:

Коначна верзија гласи:

Друга строфа је гласила:

А коначна верзија гласи:

Да би трећа строфа остала, као у оригиналу.

Занимљиво је да се у овој бележници налазе и песме „Шест белих мачака“ (о госпођи Клари), која има и други наслов, који је касније остао: „Тужна песма“. Ту је и песма „Бумбар је децо био љут“, али и песма која почиње „Живео један ловац у Руми, и био један медвед у шуми…“ која, заиста, није заслуживала никакву дорадњу. Те три песме није помињао у нашем разговору за књигу „Ко је ово“, мада је песму о госпођи Клари касније завршио, као и песму о бумбару „који је постао љут“, и штампао их у књигама.

А на самом крају разговора, на моје питање: – Ко си ти, Душане Радовићу? – одговорио је:

– Ја сам, поред осталог, и писац за децу. Почео сам тако. Прво сам био онај који је написао „Страшног лава“, затим онај који је створио „Џона Пиплфокса“, па даље, знаш онај – „На слово, на слово“! Данас већ имам име и презиме, а све друго се подразумева. А почео сам да пишем за децу вероватно из кукавичлука, и животног и књижевног. Деце и писања за децу најмање сам се бојао. Ја не волим писце који су само писци за децу, то је нека инвалидска врста писаца. Лепо је кад неко има разлога и расположења да пише и за децу!

– А шта је најважније?.. – почео сам следеће питање, а он ме прекинуо: – Ведрина! Она је за мене, најпре, знак детињства, затим знак духовног и душевног здравља, и, даље, ведрина је и повод и смисао мог бављења литературом. Ведро мислити и ведро писати, у смислу – једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, увек са неком моралном, хуманом жељом, потребом или идеалом, то, безмало, значи бити сарадник Сунца!

2014. На Слободној територији.