Ршумовићи откривају тајне породице са најбољим фазонима и форама

– Чекајте док не почнемо и не упалите камеру – прекида на тренутак Љубивоје – Где су Нађа и Вид?

Вук кроз осмех одговара: “Не брини тата, седимо у књижари, они су као код куће, ово им је природно станиште!”

И заиста, у том тренутку у дедин загрљај дотрчавају малишани са пуним рукама различитих књига, показујући поносно шта су ново видели.

Прво питање се само намеће: Толико генерација одраста уз песме и приче Љубе Ршума, али како је одрастати када сте његов члан породице?

Вук први “врућ кромпир” додаје најстаријем међу њима – Бранку, уз осмех и опаску: “Имаш највише година стажа”.

– Било је напорно. Као најстарији пробијао сам лед, крчио пут осталима који долазе. Њима је било лакше, а ја сам увек ишао прво главом – каже Бранко који је једини од породице Ршумовић одлучио да не иде путем уметности јер како шаљиво истиче: “Морао је да постоји неко ко ће ове уметнике што лете да ухвати за ноге и повуче на земљу”.

Књига и песма биле су од првог дана саставни део њиховог живота.

– Одрастали смо у окружењу попут ове књижаре. Препуно је било књига и по природи ствари окренеш се томе – каже Вук, а Бранко додаје:

– Заиста је тако. Окружен свим тим књигама нисам имао обичај да идем у библиотеку, већ сам бирао у коју ћу собу да одем и пронађем шта ми треба. Као што данашња деца иду на YouTube да нађу неки појам, ја сам ишао по собама у кући.

У таквом окружењу расла је и друга генерација, Бранков син Алекса и ћерка Марина, Вукова деца Вид и Нађа, као и Михаилов син Љубивоје.

– Мени је увек он (Љубивоје) био претраживач. Дођем до њега, “кликнем” и све ми каже што ме занима. Не морам ни да читам, деда ми увек све исприча живописније него у књигама. (смех) Жива је енциклопедија. Неко време сам боравио код баке Наташе и деде и то време памтим врло добро. Било ми је забавно, а уједно сам поправио све оцене – искрен је Алекса који је данас сценариста.

Посебна чар у дому Ршумовића, а и радост за сваког госта, био је тренутак када се на сто износи породични часопис “РШУМ” (Радостан, шаљив, уман, мушки) – то су биле кућне новине.

– Једна од идеја моје супруге Наташе и мене у самоодбрани од деце била је тај часопис. Требало је радознале дечаке, пуне живота, анимирати и окупирати када изиграју своје игре, кад прочитају стрипове, кад одгледају на телевизији шта има… Тако смо осмислили часопис “РШУМ”. Пошто сам се бавио децом и на телевизији, пала ми је на памет идеја коју сам “покупио” од великог Луиса Керола и његових савременика који су користили стварност да би направили своја фантастична дела. Тако је Керол писао “Алису у земљи чуда” по девојчици с којом је проводио време, а у Шведској су у позоришту са децом играли Медеју…

– Тата, чекај отишао си предалеко. Могу ли ја да допуним? – прекида Вук Љубивоја уз дечачки, шеретски осмех:

– Ниси рекао неке важне ствари – на пример, часопис је коштао један осмех и штампао се у једном примерку. Када платиш осмехом, можеш да га читаш али само као позајмицу након које мораш да га вратиш назад јер смо чували сваки. У креирању тог часописа су учествовали пријатељи, татине колеге, ко год је долазио у наш стан, а било их је пуно – Душко Радовић, Душан Петричић… Добијали су задатак да креирају једну рубрику.

– Тако је, чекај сад да наставим. Имали смо дописника из комшилука и дописника из иностранства јер је мајка радила у Министарству иностраних послова, па смо и њу користили – каже Љубивоје, а Вук га поново уз осмех прекида:

– А Вуков рјечник?

Ршум више не може да суздржи смех и додаје да се и данас види тај његов смисао за игру речима и да је рубрика “Вуков рјечник” намерно била алузија на Вука Караџића у којој су скупљани занимљиве речи и Вукове умотворине.

– На пример зашто се шортс зове тако? Зато што шорамо у њега – сећа се отац, а Вук кроз стидљив осмех додаје:

– Оригинално је било, шта сад.

Сувишно је напоменути да је ташко доћи до речи када је породица Ршумовић у питању, јер као што знамо речи им и јесу најјача страна, али исто тако морам признати да је било право уживање бити на кратко неми посматрач тог преплитања и надовезивања у евоцирању успомена на богато детињство. Три генерације за једним столом пуне љубави и жеље за детињим играњем и надметањем ко ће пре да исприча неку анегдоту и шалу да овог другог “постиди” и насмеје све присутне.

– Никада нисам завршио моју рубрику стрип – признаје искрено Бранко – заиста нисам био таленат. Сећаш ли се Алекса када си био мали и тражио ми да нацртам лава?

Алекса прасне у смех и једва изговара:

– Било је то дивно време када смо као деца могли да цртамо по зидовима у кући. Татин брат Михаило је завршио Академију и осликавао ми је зид јунацима из “Краља лавова”. Када није био ту, замолио сам тату да “ускочи” – присећа се Алекса, а Бранко додаје:

– Дао сам све од себе да нацртам лава на зиду. Али, онда је почео да плаче и каже: “Тата, рекао сам лава, а не дрво!”

Посебна личност у одрастању Ршумовићевих синова био је Душко Радовић с којим се Љубивоје дружио и дуго радио.

– Највише се сећам Душка у Ровињу. Тамо смо сазнали и да је отишао – каже сетно Вук, а Љубивоје с уздахом додаје:

– Сећам се, био је август када смо били тамо и сазнали да је умро. То је била велика туга. Позвали су ме да говорим на сахрани. Било је тешко. Али, Душко је живео и кроз емисију “На слово, на слово”, као и кроз часопис “Полетарац”…

– Стално су ми сви препричавали да на дан када сам се родио, Душко Радовић је најавио: “Добро јутро Београде, данас се родио трећи син Љубе Ршума” – прича Вук.

– Истина, а онда ме је Петричић нацртао са три мишића и написао: “Лако је Ршуму да буде јак, када има тројицу синова.”

На помен Душана Петричића сећамо се и времена када су, несвесно наговестили кроз поезију, прозу и карикатуру неко време које ће доћи – додуше, како Ршум додаје, нико није могао да помисли како ће доћи време када нам ни “але више не фале”.

– Искрен да будем, малопре док смо се спремали за овај разговор кроз шалу један другом кажемо, пази шта говориш, али знате, једно је шта човек говори, али много више треба пазити шта човек ћути. И треба погађати шта ћути. Пореклом сам са Златибора, дакле “ерцов” такозвани и увек ми је било важно оно што моја песма прећути, а што се зна да постоји. Моје песме за децу могу врло брзо бити и за одрасле – прича најстарији Ршумовић и сећа се:

– Имао сам једног рођака својевремено у полицији који ми је показао на једном листу из мог досијеа рецензију песме “Ишли смо у Африку да садимо паприку”. Замислите, један полицијски инспектор у то време тврди да сам ја зафркавао Титову политику несврставања кроз те стихове!

– Мораш да признаш да је то креативно промишљање – кроз осмех констатује Вук и додаје:

– Кад смо код тумачења песама. Бранко може да исприча како није волео када су му татини пријатељи стално говорили: “Јао, ти си Ршумов син, хајде изрецитуј нам нешто”.

– Ух, баш нисам волео да рецитујем – додаје Бранко, али Вук шаљиво наставља причу:

– И онда се он сетио да узме збирку “Зов тетреба” – татина збирка поезије за одрасле, која је помало и еротска. И онда када му неко тражи да рецитује, он им изрецитује такву песму. Ускоро га више нико није ништа питао! (смех)

Љубивоје са стране ћутке, прекрштених руку посматра синове и као и сваки поносни отац констатује:

– Добро је што су они васпитани овако као што видите – у слободи говора! Да поменем и средњег сина Михаила и његов прилог у игри речима. Када је био мали пита ме: “Тата јесу ли људи сисари? Јесмо ли и ми сисари? – Кажем да јесмо, а он додаје: “Онда је мама највећи сисар, има највеће с*се”.

Вук кроз смех прекида оца и каже:

– Добро је да је Михаило довољно далеко сада, иначе би надрљао тата. Али, ето, ионако се увек дури што га у великим интервјуима нико не помиње. Имамо једну породичну групу на Вајберу где се свакодневно дописујемо и шерујемо разне ствари. Онда се Мики стално буни. Ево, после ове приче мислим да више неће!

– Пази шта желиш можда ти се и оствари – добацује Бранко.

На питање да ли су једни другима поред велике подршке и сурови критичари, Љубивоје озбиљно одговора:

– Оно што имам према својим синовима је поверење у њих. Односно то је поверење у ген који смо њихова мајка Наташа и ја имали и на неки начин њима проследили. Никада не сумњам у то шта раде и да ли ће добро испасти. Више сумњам у самог себе него у њих.

Вук и Алекса имали су досад прилике да неколико пута чак и сарађују – на сценарију за серије “Андрија и Анђелка”, “Калуп” и недавно врло успешно на “Златном дечку”.

– За време короне смо морали да имамо састанке преко Скајпа. Искрено, било је напорно радити онлајн јер смо навикли да се уживо уз кафу разбацујемо са идејама, да се допуњавамо… Свуда где год бисмо сели ми бисмо нешто шкрабали и надовезивали се. Пријатна је била атмосфера и баш смо уживали. Али, за “Златног дечка” смо ипак морали онлине, мада иако смо се намучили, одлично је испало – каже Алекса.

Вук признаје да му је подршка родитеља значила у каснијем опредељењу, како за школовање, тако и у раду.

– Хтео сам да упишем књижевност. Био сам окружен књигама и то ми је било блиско. Али, сам онда сазнао за студије драматургије. Схватио сам да желим баш то. Љубивоје ми је помагао у припремама, био је тада управник “Бошко Буха” и сарађивао је са колегама драматурзима и тако сам имао привилегију да са њима разговарам. Интензивно сам био у позоришту нон-стоп. Ишао сам на пробе и пратио сам све – сећа се Вук.

Ипак, истиче да му је у стварању првог филма “Ничије дете” било најважније да се осами.

– Био је то преломни моменат у мом послу. Љубивоје је толико тога режирао, моја супруга Ана је позоришна редитељка и много су ми помогли, али при крају ми је требало да будем сам, да се изолујем, дистанцирам, јер је то био велики корак – прешао сам из писања у режију. У то време сам ишао и код терапеуткиње јер ми је било јако важно да све изнесем како ваља. То је ваљда све природно, када имате некога као Љубивоја поред себе, то негде и значи да постоји нека сенка, а ви треба да нађете начин како да се изборите за своје парче сунца – искрен је Вук, а отац се надовезује:

– Враћам причу на онај ген који је у њему прорадио када је одлучио да за пријем на драматургију не пише неку драму у позоришту као сви, него Радио драму. Можда једини на факултету. Мени је једна професорка тада рекла: “Лукав је на тебе био. Када смо видели да је послао радио-драму, одмах је био примљен.” Та лукавост, морам да се мало хвалим, можда је од Ршумске лозе.

На питање шта је оно што су током живота “покупили” из те лозе, а да им је остало усађено до данас, Алекса каже:

– Искрено, нисам волео да учествујем у прављењу “Фазона и фора”, била ми је велика одговорност да причам пред камером, али сам ипак суделовао у неким стварима. Највише ми је значила слобода да одем у бакину и декину викендицу у Баћевцу. Волео сам да истражујем и имао сам посебан однос са мравима. Деда ме је увек подржавао. Неко би можда рекао да нисам баш нормалан (смех). Али, он је био укључен у све. Давили смо им чак и имена – каже Алекса, а овога пута деда прекида узбуђено унука:

– Могао је сатима да прати мрава који носи нешто на леђима. И мени је било драго да показује креативност. Волео је да је шљапка ногама у блату. Казао је: “Деда, бара је гледала у мене”. Ето и после ме питају да ли ми фале идеје за моје јунаке. Креативност је свуда око нас.

Вук искрено додаје да је у развијању њихових личности највише утицала мајка Наташа.

– Љубивоје је много радио. Има она анегдота када је Мики рекао: “Тата, дођи нам опет”. Када је то чуо, отишао је на посао, сео за машину и откуцао отказ – прича Вук, а Љубивоје додаје:

– Схватио сам да живим у бигамији. Да сам се венчао са телевизијом, поред венчане жене коју имам код куће. И отишао сам оданде када сам имао емисије и на првом и на другом програму. У то време су била два програма само. Брана Црнчевић је огромним словима у “Дуги” написао: “Куда идеш Ршуме?? Сада када је главна игранка!”

Вук истиче да је мајка Наташа била посвећена њима и да јој је то причињавало велико задовољство. Била је јединица и маштала је да има огромну породицу. Минимум петоро деце.

– Говорила је товар деце (смешак) – каже Љубивоје – То смо планирали док смо студирали заједно. “Кад се узмемо имаћемо товар деце” – питам колико је то, а она ми каже: “Једно више него моја баба Перса, а она је имала тринаесторо деце.”

Поносно истиче да је најважније шта он учи од њих свих, а не они од њега.

– Од све деце уопште. То је једна врста ведрине коју осећам. Емоција. Знате, када видим трудну жену на улици, мени пођу сузе на очи. Питао сам Владету Јеротића шта се догађа, каже ништа, то је добро, отплачи слободно, није то срамота, то је емоција. То ми се догађа и када разговарам са децом. Не волим да се правим паметнијим од њих. Прво јер ме је срамота да се правим као одрастао магарац, а друго мислим да је добро некада рећи да не знаш, да би се потрудили да ти објасне. Тада од младих људи добијеш најбољи одговор – када га смишљају у самоодбрани јер им је стало да ти принесу. Такве ствари мене узбуђују и уживам слушајући их. Ведрина! То сам на пример научио од Душка Радовића. Чувена његова реч, ведро писати и мислити – значи безмало бити сарадник сунца!

Разговор поново на кратко прекидају најрадоснији учесници – унуци Вид и Нађа који сада у рукама држе друге књиге које су дошли да покажу деди и оцу.

– Деца су увек деца. Ево ја гледам своју. Вид је екстреман у љубави према читању. Научио је да чита са пет година. Прочитао је више књига од нас – каже поносно Вук, а Вид га културно прекида и обраћа ми се:

– Чуо сам да ме помињете. Јесте, волим да читам. Сада читам “Веселу анатомију”. Ви сада не знате колико и ја о људском телу – сав важан каже, а Вук наставља:

– Истина. Некада нас затекне колико зна. Нађа иде на часове код своје тетке Борке Томовић која у оквиру Фондације “Ршум” учи децу култури говора али их и учи да се играју. Те радионице су потребне и одраслима јер су заборавили да се играју. Наш начин живота, умор, недостатак времена, утичу на то да заборавимо на игру и да мало времена проводимо са децом на креативан начин. Детету није потребно много, али му је потребна стопостотна посвећеност.

Ближи се и крај разговору, а Љубивоје посматрајући своје синове и унуке у наручју закључује:

– Срећан сам што су сва тројица, па и њихова деца, сачували у себи оног хомо луденса – дете у себи које је увек спремно на игру. То је божански императив у сваком младунцу. Код животиња када се мачићи и млади лавови преврћу и боре, у ствари се припремају за живот. Код људи је исто. У детињству се припремају за живот и на крају ако сачувају то дете у себи – онда ће целог живота бити креативни. Што је врло важно. Задовољан сам.

И док се гасе камере, уз захвалност обећавам да ћу се потрудити да, преносећи на папир, овај разговор не изгуби оно најважније у њему – радост и баш ту игру.